Melitina priča
Iako je termin bio 17. 1. 2002., Katarinu smo počeli lagano očekivati od Božića. Na pregledu 28. 12. doc je rekao da je malecka zrela za ići van, ja sam bila otvorena 2-3 cm, 37. tjedan i tek što nije počelo. Isto tako razgovarali smo i o tome kakav porod želim, jer s obzirom na položaj bebe (koji je bio idealan), veličinu, moju otvorenost i sve u vezi s tim izgledalo je da će se Katarina morati loviti rukavicom za baseball i da ce sve to proći prilično lagano i brzo. Moja mama je naime htjela da ja rodim carskim rezom “da se beba ne muči” i čak mi je doca davila s tim idejama. Uglavnom rekla sam mu da bi bilo glupo iz čsta mira raditi carski rez, kad sve izgleda super, a on se složio sa mnom. A trudova niotkuda.
I došla Nova godina. I prošla Nova godina i ništa se još nije počelo događati. Tako sam se docu javljala telefonski dva puta na dan sve do sljedećeg pregleda 2 .1. Trudova, barem onih pravih, i dalje niotkuda. Pošto sam imala intoleranciju glukoze, pa je beba malo naglije narasla planirao se inducirani porod, mada je izgledalo da će beba sama krenuti. Dakle, 2 .1. ujutro sam ustala, uslikala se sa ogromnim trbuhom, obrijala (za svaki slučaj), poklopala jabuku i dvije baklave i uputila se pravac Sv. Duh (mama – šofer je nosila i spakiranu torbu), gdje sam stigla u 11 sati.
Na pregledu je doc konstatirao ono isto što i prije i pitao me da li da krenemo odmah ili da li želim doći za dva dana. Pošto mi je već bilo dosta i trbuha i žgaravice i svega oko toga rekla sam da bih ja odmah.
Mama je donijela torbu i pozvonili smo na vrata rodilišta. Dakle mama mi je bila sva preplašena, kao da idem u najmanju ruku na giljotinu – čovjek bi pomislio da nikad nije rodila.
Nakon klistira i šetnje po predrađaoni, smjestili su me na ležaj i prikopčali drip. Rekli su da je namješteno na 8 min. Ja sam legla na onaj bok koji su mi rekli, izvadila knjigu i čitala uz zvukove CTG-a. Trudovi su mi išli svakih 5 min (a ne 8 ) i bili su, reklo bi se, rekreacijski – ništa posebno, niti bolno. To je bilo u 14.20. Nakon nekog vremena pojavio se moj doc i prokinuo vodenjak tek tada mi je u stvari doprlo do mozga da više nema natrag. Katarina danas ide van i gotovo. Još su mi se po glavi motale misli tipa “što ako nije curica, nemamo nikakvo muško ime”, mada su tri različita doktora na tri različita ultrazvuka rekli da je curica.
Trudovi su se nastavljali, sad su bili takvi da sam primijenila prvu tehniku disanja. Plodna voda je i dalje curila. Kad me doc došao pogledati da vidi kako se stvari odvijaju, konstatirao je da sam otvorena 5 cm i pitao me koliki je razmak trudova. Bili su svake 4 min, a ne onako kako je bio naštiman drip i kad je pogledao drip, rekao je da uopće ništa ne kaplje i da sam se u stvari otvorila vlastitim trudovima !? (kojih do onda nije bilo niotkuda). Malo je poštelao drip i onda je lagano počeo rock & roll.
Razlika je bila drastična i puno bolnija, ali još pristojno podnošljiva. Knjigu sam pospremila jer više nije bilo teorije da išta čitam i uskoro sam morala prijeći na drugu tehniku disanja i sad su trudovi bili 2,5 min dok nikoga nije bilo u predrađjaoni, a čim bi se netko pojavio, naročito doktor, onda bi prestali.
U međuvremenu sam izmijenila 2000 SMS poruka s Vamakom koji je već cupkao ispred vrata rodilišta i čekao da krenem u box. To se napokon i dogodilo kad su u 18 sati konstatirali da sam otvorena 7 cm, prebacili me u box i napokon sam bila s Vamakom. Ostavili su nas same da se otvorim do kraja (pošto sam bila jedina u rađaoni u to vrijeme).
U to vrijeme sam već bila jako umorna i gladna (nisam jela od 10:00) i trudovi su bili jaki i vrlo bolni u razmaku od 1,5 min, ali isti štos. Dok smo bili sami, trudovi redoviti. Čim se pojavio doc ili babica trudovi stanu... Polako sam prešla na treću tehniku disanja dok me Vamak osvježavao sa pumpicom. Nakon još nekog vremena konstatirali su da sam se skroz otvorila (napokon!!) i da krećemo s tom bebom van. Na prvo tiskanje nisam se mogla skockati (Vamak mi je šapnuo da zatvorim oči – što sam ja zaboravila) i taman kad sam uhvatila štos tiskanja, doc je rekao da beba ne ide, a ne zna zašto i za čas se dogurao jedan ultrazvuk.
Doc je ustanovio da bebica više nije okrenuta glavom onako kako je bila prije (nestašna mala) i kako je idealno za porod, već za 180 stupnjeva (da ne bi bilo nesporazuma, glava je bila dolje, ali je gledala prema stropu umjesto prema podu kako mi je doc objasnio) i da je treba pokušati okrenuti. Pokušao ju je okrenuti rukom (vidjela sam sve zvijezde i okolne galaksije) što je jednim malim djelom i uspjelo, ali ne u potpunosti. Bila sam već jako umorna i gladna i dobila sam infuziju.
Onda je došao red na loptu. Ideja je bila da skakućem na lopti za vrijeme truda i tako isprovociram malenu da gleda kamo treba. Lopta i Vamakova masaža leđa su mi pomogli da malo prikupim snagu i opet natrag na stol. Na žalost, skakutanje na lopti ju je vratilo natrag u prijašnji položaj. Zatim su mi rekli da probam tiskati na boku. Ništa. Vamak me masirao i disao sa mnom, jer sam se na momente počela gubiti od boli.
Špricalica je radila punom parom, a i infuzija je pomogla. Nakon što se ustanovilo da beba neće proći na taj način, rekli su mi da se na stolu stavim na koljena i laktove i tako tiskam. Nije upalilo. Vratili su me u standardni položaj i tiskala sam ponovno. Problem je uz to bio i to što sam se sklizala sa stola kad bi uhvatila ručke i tiskala, pa me Vamak morao držati.
Zatim su podigli stražnju polovicu stola. Glavica nikako da prođe. Vratili su stol u normalu i onda je pala odluka da je dosta zezanja i da beba mora van, pa makar silom. Pao je urez međice i u sljedećim trudovima se babica bacila na mene i tiskala bebu van. Napokon je glavica u tri truda izašla van. Za ostatak tijela nismo čekali trudove, nego sam tiskala ostatak bebice uz pomoć babice. Napokon je izašla van i zaplakala u 20.35! Katarina je bila teška 3500 g i dugačka 50 cm, Apgar 9/10. U trenutku sam je dobila na ruke i sva muka je je bila zaboravljena iste sekunde. Bila sam toliko sretna, ali i iscrpljena da kad su mi je dali nisam se sjetila dati joj dojku. Samo sam je držala i bila najsretnija na svijetu, a kroz glavu mi je proletilo “ipak je curica”. Nakon izlaska posteljice, oprostila sam se s Vamakom koji je morao otići i prije šivanja otplutala sam u carstvo snova. Sat i pol kasnije probudila sam se još uvijek na stolu i jedva čekala da me odvedu u sobu.
Tih dana je bila poprilična gužva s mamama i bebama na Sv. Duhu pa nisam dobila rooming in mada sam se svim silama trudila da se uvalim tamo. Svaki dan su mi rekli – sutra, sve dok na kraju nismo otišle doma.
Ako se netko pita zašto nisam tražila epiduralnu, jednostavno, prije početka poroda sve se činilo da će porod vrlo brzo i jednostavno proći. Nakon što smo probali sve i sva u boxu, bilo mi je glupo, a i kasno tražiti.
Mislim da vam je sad jasno zašto mi je trebalo tako dugo da napišem priču. Veliko hvala dr. Miškoviću, koji je stvarno dao sve od sebe, i babicama (naročito Alemki koja je istjerala Katarinu van), a naročito mojem mužicu Vamaku bez kojeg bih na pola puta vjerojatno odustala i rekla “dosta, ja više ne mogu, vadite je van kako god znate”.
BTW, da sam čekala dva dana kasnije, upala bi u totalnu gužvu u bolnici. U rađaoni su maltene imali opsadno stanje – invazija žena koje rađaju. Sestre su nam rekle da je u noći sa 4. na 5. siječnja rodjeno 18 beba, a u jednom momentu je u rodilištu bilo 50 novorođenčadi i 17 nedonoščadi. Tražilo se i desetak pomoćnih ležajeva za novopečene mame. A ja sam htjela u rooming in. U stvari sam bila sretna sto sam uopće imala krevet.
