Davorkina priča
Cijela trudnoća protekla je odlično, dobro sam se osjećala, osim jednog malog krvarenja u 4. mjesecu trudnoće pred sam Božić za koje se pretragama utvrdilo da nije ništa ozbiljno (malo sam se isforsirala čisteći i kupujući poklone). Termin je bio 15.05.1999. ( sve datume u životu skupili smo u 2 mjeseca travanj i svibanj – mužev rođendan, vjenčanje, moj rođendan i rođendan buduće bebice).
Odlučila sam raditi do kraja jer mi je zabavnije na poslu nego cijele dane sama kod kuće, izrazito sam aktivan tip. Doktor nam je dosta rano rekao da čekamo dečka, taj put je i muž bio sa mnom na ultrazvuku. Toj činjenici da će dobiti unuka najviše se veselio moj tata jer ima nas dvije kćeri pa je dečka jedva čekao. Mi smo mu se smijali jer nam je bilo skroz svejedno, željeli smo jedino da naše dijete bude zdravo.
Nakon što sam otišla na porodiljski zvali su me s posla da im trebam pa sam odradila još 2 tjedna, barem mi je vrijeme brzo prošlo, a i moji kolege kao da se nisu mogli pomiriti da me malo duže neće biti. Konačno je došao i svibanj. Bilo je jako vruće, ali ja sam i dalje radila sve kao i prije, dva tjedna prije poroda vozila sam frendicu na promociju, teglili smo kolače i sve to, kaže da se samo bojala što ako me uhvate trudovi. Međutim ništa. Prošao i termin. 19.05. počeli su bolovi i sukrvica, znala sam da je to sve normalno i nisam paničarila. Ipak kada nije prestajalo cijelu noć ujutro sam se nacrtala u bolnici. Rekli su da još nije vrijeme, neka idem doma, bolje da bude sve prirodno. Jednom doktoru je čak bilo i smiješno što sam došla.
Prošao je i cijeli dan, bolovi malo manji, pa onda opet intenzivniji. Drugi dan kada su već došli na razmak od 5 minuta, otišli smo opet. Sestra na CTG -u klima glavom u stilu nije to još ništa, doktorici kažem da zaista ne dolazim k njima zato što paničim nego da imam intenzivne bolove koji traju već dva dana (u sebi mislim: nemoguće da će me opet poslati doma), ona me pregleda i veli: “Gospođo vama je osim svega otišla plodna voda, idemo u rađaonu.” Hura! Konačno ću vidjeti svog mališu.
Tata nije išao s nama jer smo se tako dogovorili. Mahnula sam na pozdrav: vidimo se utroje. Vidjelo se da je bio jako zabrinut mada nije ništa govorio. Rađaona je izgledala odlično, čisto i umirujuće, svirala je tiha glazba, sestre su bile ljubazne. Doktorica mlada. Dali su mi drip jer su zaključili da se jako sporo otvaram, nakon 2 dana trudova samo 3 cm. Bilo je 18 sati. Znala sam da to neće baš brzo i bila sam spremna na to, ali ipak minute su se činile kao vječnost jer me jako boljelo. Pokušavala sam zamišljati najljepše stvari i tako odagnati bolove. Nisam vikala, čak sam se čudila samoj sebi kako sam mirna. Nakon 4-5 sati rekli su mi da pokušam tiskati. Ništa.
Doktorica me pregledala da vidi u čemu je stvar. Boljelo je grozno. Ali sve ću ja preživjeti, mislila sam, samo da ga ugledam živog i zdravog.
Nakon nekog vremena ne čujem djetetove otkucaje na CTG-u i uspaničim se, zovem sestru. Skupe se svi, sestre, babica, doktorica, dežurni doktor sa ginekologije. Babica traži otkucaje, mislili su da se dijete negdje pomaknulo, ali ništa, mene hvata panika vičem :” Što mu je? Što mu je?” Nitko ne odgovara, pogledavaju se, zovu pedijatricu. Ona zaključuje da to nije ginekološki problem neka je zovu kada se dijete rodi. Misli mi lete kroz glavu, sigurno nešto ne valja, stotinu pitanja, odgovora nema, panika.
Dežurni doktor, čovjek srednjih godina bio je najpribraniji, rekao je neka pojačaju drip, da se mora brzo djelovati. Nakon kratkog vremena rekao mi je neka tiskam, a on će mi pomoći. Tako je i bilo. Dala sam sve od sebe i u dva potiska beba je bila vani, doktor je pomagao tako da mi je oba puta jako pritisnuo trbuh.
Dino nije isti čas zaplakao, ali onda sam ga začula. Imao je omotanu pupkovinu oko vrata i zbog toga se otkucaji nisu čuli, doktor je rekao da ne treba zvati pedijatra da je beba u redu. Jako brzo sestra ga je umotala u dekicu i onako još neopranog položila mi ga na prsa. Mislim da ću taj trenutak pamtiti cijeli život, čim su ga stavili na mene Dino me pogledao onako sav plav i zgužvan, ali ipak meni najljepši. Nikada do tada nisam baš zamišljala kako će izgledati moja beba, nisam si to mogla predočiti. Tada sam znala da je trebao biti baš takav kakvog sam ga ugledala. U tim trenucima čujem sestru kako govori na telefon: da rodila je pričekajte dok ga izvažemo...
Na telefonu je tata. 22.05.1999. Sati 00.55, dečko je težak 3960 dugačak 53. Sestra poručuje: imate pozdrav od supruga. Odnijeli su bebu na kupanje, mene je još čekalo šivanje, stigla sam još samo uhvatiti doktora za ruku i reći mu: "Hvala doktore." "Nema na čemu gospođo, super ste se držali." Imala sam potrebu dati mu do znanja što sam osjećala u tom trenutku.
Moja beba je bila dobro, zahvaljujući meni, mom trudu, ali i njegovoj prisebnosti. Babica je samo komentirala: "Gospođo, niste samo Vi sretni i mi smo". Ipak bez obzira na olakšanje, ostala je briga da li je sve u redu obzirom na probleme u porodu. Te crne misli odagnala je drugi dan pedijatrica koju znamo, koja je rekla da beba ne može biti bolje nakon što ju je ozbiljno pregledala. Tek tada mojoj sreći nije bilo kraja.
Naš Dino uskoro slavi 2.rođendan. Kako se taj datum približava naviru mi sjećanja. Zato sam i napisala ovu priču. On je izuzetno veseo i dobar dečkić, već je počeo puno toga pričati, a svaki dan proveden s njim nama je novo, divno iskustvo. Znala sam da je divno biti roditelj jer i sama imam prekrasne “starce”, ali nisam ni u snu pomislila da će nam to malo biće toliko uljepšati i promijeniti život. Hvala mu za to.
