Miš
Bio jednom jedan miš. U jednom vrtu. Vrt još uvijek postoji, no miša više nema. Ovo je vrlo kratka priča, a sad ćemo malo dulju. U mojem stilu.
Bilo je toplo, dapače vruće srpanjsko jutro. Bilo je rano, ali dječica su već bila budna. U stvari, cijela je kuća već brujila. Za razliku od vrta. U kojem je vladala neka sveta tišina. Nedjeljnog ljetnog jutra. Koje je bilo idealno započeti zajedničkim doručkom u vrtu, ispod suncobrana, pa isti jednostavno spojiti s ručkom. S roštilja. Meso je ionak već bilo spacano, trebalo je samo malo salate, u stvari puno salate, možda koji krumpirić, ili rižicu, ajvara, kečapa, nešto da klizne niz grlo... Vratimo se dakle u idiličnu i tihu atmosferu jutra.
Sjeli smo nas par na stolice na mali podest i pijuckali jutarnju kavetinu. To mi iz velikih šalica. Za čaj. Kad... Iz najdaljeg kuta našeg vrta, iz ciglenog zida koji je imao ne samo jednu rupu, izvirio je sramežljivo jedan mali rozkasti nosić. Koji je slijedio par dugih brkova, pa zatim siva glavica s velikim smeđim očima i simpatičnim ušima. Iz rupe je izvirio jedan maleni, simpatični - miš. Miki.
- Gle, miš! - rekoh ja.
- Di, di???? - upita Lea
- Eno ga tamo. Viri iz rupe - opet ću ja.
I učas se nekoliko glava naguralo na sam rub terasice i buljilo u mišića. U stvari u rupu, jer je ovaj nestao u nju.
- Pssssssssst! - rekoh. - Možda se vrati. Ali moramo biti tiho.
Malena glava ponovno se pojavila, sad hrabro, kao da je govorila: Evo mene. Vašeg miša.
I tako smo započeli doručak sretni jer se u našem vrtu pojavio novi stanovnik. Doduše repati, no ipak. Bila nam je to nekakva vrsta priznanja. Eto, baš naš vrt izabrao je za stanište.
Prošlo je nekoliko dana. Miš je i dalje bio u svojoj rupi. Tu i tamo je izvirio, prošetao se, ugrabio ptičicama koji komad kruha. I to je bilo sve. I dalje se držao svoga kuta dvorišta, i šetao po dopuštenom koridoru. Pod ariš, do kruha, gric, čvak i onda natrag. U rupu.
Jednog dopodneva stajala sam pokraj prozora u našoj kuhinji i brisala ruke kuhinjskom krpom. Pored mene se stvorila Dobra Vila s kuhačom, umjesto štapićem, i rekla:
- Znaš, rek'o mi je Dado, da ak' nam taj miš uđe u kuću, da bumo ga se teško rešili.
- Ma kaj bi ušel u kuću. Pa to nije kućni miš. I kak bi ušel?!?
- Ahhhh, svaka kuća ima rupa - zaključi Dobra Vila i vrati se rajnglama.
- Uostalom - velim ja - moja baka u Podsusedu dvaput je godišnje lovila miša. Grizal joj je noge. Od kreveta. I uvek su ga ulovili.
- Meni je Dado rekal da se miša jako, jako teško ulovi.
- Ma ne bojte se. Ne bu niš. To je samo - miš.
I tako je završio naš razgovor.
Već su otpočela ozbiljna pakiranja za preseljenje na more, kad smo ga, opet s tog istog kuhinjskog prozora u sad zamijenjenim ulogama - dakle ja s kuhačom, a Dobra Vila s krpom - vidjele pored tegli s cvijećem. Dakle, gospodin miš ohrabrio se na svom novom teritoriju, skužio da prirodni neprijatelji njegove vrste u naš vrt ne mogu niti brk pomoliti, i odlučio potražiti novi stan. Komforniji. Koji je pronašao ispod terasice, a ulaz si je izabrao južni. S više svjetla i topliji. Dekoriran begonijama, oleanderom, dva kaktusa i samoniklom tratinčicom. I još k tome s dobrom odvodnjom oborinskih voda.
- Vidiš, već je bliže - reče Dobra Vila.
- Ma neće on u kuću - zaključih ja. I ne dadoh si pomutiti život tamo nekim eventualno dogodivim katastrofama.
Imati miša u vrtu bilo mi je baš cool. Slatkog malog, s velikim očima, okruglim ušima, mišića malog. Baš zgodan kućni ljubimac za djecu. Mačka nije smjela, kako rekoh, ni brk pomoliti dokle god je Pika bila u gradu. No onog trena kad je auto s njom zamaknuo iza ugla, ušetala bi sa sve četiri, potackala čitav vrt, popiškila se na nekoliko mjesta samo za dišpet. Ostavljajući posvud svoje tragove i mirise, kao da govori: "Samo ti laj. Ali ufatila me ne buš. Mjaaaaaaaaao."
- Naš kaj deda Mijan? - upita Timo mog oca.
- Kaj?
- Imamo miša.
- Kaj imate miša? - moja će mama. - Pa kak sad imate i miša. Neda, Neda....
- Ma u vrtu mama. Ima svoju rupu. Nit je doma, niti u krletki.
- Ti znaš da je Boba završila u bolnici od mišje groznice.
- Je, znam, mama. Ali kad je čistila kuću u Lici. Ovaj ti nema mišju groznicu.
- Kaj znaš, možda ima.
- A je l' to baš miš ili voluharica? - upita moj otac.
- Ne znam tata - čini mi se ipak miš. A kak ću znat?
- Voluharica ti je smeđa i ima okruglu glavicu.
- A ne znam. Meni se čini da je ovaj ipak sivkast. I ima roza nosić. Jako je simpatičan, znaš.
- Mi smo doma uvijek imali miševe. Morali smo im postavljat mišolovke, a živjeli su .... podrumu.... bakin krevet..... pod su prorupali.... ormar rasturili..... Tatine priče uvijek traju.
U gradu je počeo monsun. Ljetni. Trajao je dosta dugo. U stvari taman toliko da u naš podrum prodre voda. Koje tamo nikad dotad nije bilo. No zahvaljujući građevinskoj firmi koja je u susjedstvu započela gradnju peterokatnice koja će se nadviti nad našu kuću i zagraditi nam sunce s juga i iskopanoj rupi za buduće temelje, u našem je podrumu pola centimetra vode. Na naše žalbe voditelju gradilišta, odgovorni su prihodili nekoliko puta u podrum. Utvrdili činjenično stanje, rekli da voda nije u podrumu zbog njihove rupe, tj. bazena, jer je on pet metara od stražnjeg zida naše kuće i tako sve dalje bla-bla-bla-truć-truć... Te je direktor firme izlazeći iz podruma pogledom na bočni zid vešeraja mudro zaključio: "Kuća vam je trošna". Sva sreća da Dobra Vila u tom trenutku nije imala u ruci neko ubojito sredstvo.
Uslijedili su dani sušenja podruma. U koji se jedva ulazi, jer sve što nam baš ne treba čuvamo i trpamo u podrum. Pa tako tamo ima, ah ni ne znamo više. Dobra Vila pronašla je hrpu stvari za koje je mislila da ih više nema, svoju odjeću koju jedno vrijeme nije imala kamo staviti... i još puno toga. Sportske torbe svih veličina, cipele male i velike... Počeo je tjedan pranja svih tih stvari, prebiranja i sušenja. Otvoreni su svi prozori, širom, kako bi se koliko-toliko stvorila nekakva ventilacija. Te vlaga izašla kroz prozor. Tako je to ostalo.
Krenuli smo na more. Prvo šogor i šogorica sa svojim potomkom. Zatim baka i djed s našim trolovima i psom. I na kraju i mi. Zaključali smo svoje dvore i uputili se u sunčane krajeve. Te proveli tri tjedna na moru vrlo aktivno. I vratili se umorni od odmaranja. Aktivnog.
Kako je ljeto bilo vlažno, moje meteorološko iskustvo dalo mi je za pravo da zaključim i ustvrdim kako će jesen biti prekrasna i topla. No tako je bilo do prve kiše. Koja je toliko ohladila zrak da sam bila prinuđena spustiti se u podrum i iz njega izvući zimske jakne, kape, šalove i rukavice pripremajući ih za skoru zimu i snijeg. Također sam odlučila izvaditi zimske kombinezone i sve te zimske stvari koje su davno nekad nosili prvo Lea, uh ima tome već tri godine, pa onda Timo, tome već ima popriličnih godinu dana. Objavih svoje dobro djelo u kuhinji i spustih se u podrum. Sva sreća proljetos sam pripremajući se za dolazak svog najdražeg nećaka sve pospremila u vrećice, na istima ispisala brojeve i posložila u kutije. U jednoj takvoj kutiji bile su i zimske stvari. Ista je kartonska, kupljena u IKEA-i baš za tu namjenu, i ima poklopac. Stoji na jednoj stelaži u podrumu i trudim se da prečesto ne mijenja mjesto. Dakle, spustila sam se u podrum, probila se između brda stvari do stelaže (sva sreća što sam sad malo tanja pa više ne zapinjem prednjim i stražnjim dijelovima u tijesnim koridorima koji vode do pojedinih dijelova podruma) i spustila kutiju na pod. Još uvijek prekriven novinskim papirom. Koji na brzinu može popiti prvu provalu vode u podrum. Koje nadamo se tako skoro više neće biti.
Dignula sam poklopac i bila presretna jer sam pogodila pravu kutiju. Na vrhu su bili kombinezoni koji će mojem nećaku učiniti toplijom njegovu prvu zimu. Izvadih prvi, jer što ću sad s tom kutijom manevrirati kroz podrum, pa gore čupati to van, i primijetih crne bombice. "Šta je sad ovo?" - pomislih. "Izgleda k'o mišji drekec. Da nije... Ma ne. Gluposti."
"A gle sad ovo. Otkud ova rupa?" - buljim ja u kombinezon. Na njemu prekrasnom (samo zato što je bio pun uspomena na moju djecu, a u stvari je običan plavi kombinezon kupljen s oznakom "povoljno") zjapila je rupa. S iščupkanim vatelinom. Malo sam ga istresla i s njega je palo još onih crnih bombica. "Ipak je miš. Đubre. Bandit. Svinja jedna mišja!" - mumljam si u bradu s poraslim adrenalinom.
Uzmem ja drugi kombinezon. Taj je potfutran umjetnim krznom. Zato je topao. "Gle, i taj ima rupu. Štetočina jedna! U čemu će sad moj nećak provesti zimu? Što je uradio! Uf, kad ga dohvatim, vidjet će on!" I tad uhvatim taj potfutrani kombinezon, dignem ga rukama iznad glave, protresem i......... s njega, s tog kombinezona, s visine mojih očiju, pa ravno pored mog uha prošla je - NEMAN. Skočio je. ON. MIŠ. Ogroman, velikih ušiju, oštrih pandži, dugačkog repa preko dva metra, opak, zao... Gotovo me oborio val zraka koji je uzburkao njegov skok. Zavrištala sam, iz grla, ma šta iz grla, iz želuca... I ponadala se da će se čitava kuća sjatiti u podrum. No muk. Nitko me nije čuo. Eto ti što su podrumi. Zato se sve te strašne stvari i događaju u tim tamnim i zvučno izoliranim prostorima. Brže-bolje pokupila sam kutiju sa svim preostalim drekecima, kombinezone i prešla stepenice u hipu. Poklopac sam ostavila na mjestu otvaranja. Još uvijek sam ubrzano disala. Čim sam stigla na sigurno uhvatio me smijeh. E, jesam neustrašiva. Trčim tamo po nekim šumama, ne plašim se stvari kojih bi se normalan čovjek možda trebao plašiti - a sredi me jedan običan glodavac.
- Imamo miša - objavih svečano.
- Kaaaaaaaj?? Ajoj, ajoj nama. Je l' ima još kakva nesreća koja će nas snać? - zakuka Dobra Vila.
- Pa nije to najgore.
- Kak nije - veli baka.
- Nije. Meni je recimo strašnija pojava buha na našem psu. Ovo ćemo riješit.
- Ma kakvi. Toga ćemo se teško riješit. Da pustim Piku dole da ga nađe.
- I kaj onda. Bu ga ona našla, al' ulovila ga ne bude. A još nisam čula da je neki miš od infarkta umrl. Prema tome slijedi mišolovka. Uostalom, meni je najgore kad su mi djeca bolesna, ili netko od nas. Jedan glodavac više-manje. Ajd, sad da vidim kaj tu ima.
- Ajoooooooj – kukala je i dalje baka. – Prvo poplava, pa onda Pika, sad miš. Joooj, bolje da se iselimo.
- Baka – velim ja – da niste širom pootvarali sve prozore u podrumu ova napast sad ne bi bila dole. I ne bi nam žderala našu odjeću. I ko zna kaj bu još požderal.
- Pa morali smo zluftat. Pa kak bi to dole posušili. Ahhhhh, dole bu sad sve propalo.
- Možda da ste se sjetili upalit radijatore, možda bi se posušilo – javi se MM.
Nije bilo komentara. Baka se sjurila u podrum spasiti što se još spasiti dade.
- Šogorice, imamo miša. Pojel je Janu zimske stvari. U stvari prorupal je kombinezone. Gle ovaj Disneyjev si je izabral za gnijezdo. Još se vidi kak je nutra spaval.
- A gle, puno je sve dlačica i ulegnuto je.
- Znaš kaj, nemoj ti to dirat. Sad bumo to sve oprali, a onda bumo vidli kaj je za nosit.
- Ma to bum ja pokrpala. Ili moja mama. Niš ti ne brini.
Izvadila sam sve iz kutije, iz vrećica. Obrisala svaku vrećicu od nekakve crvene tekućine, valjda pišaline, ispraznila drekece u zahod. I... Pustila vodu. Zatim smo sve puknuli u veš mašinu, natrpali praška, omekšivača, i stavili na pretpranje. Jako zmazanog veša. Ruke sam oprala. Sjetila se mišje groznice te navečer pročitala o vremenu inkubacije. Vrećice pobacala. Stavila Timpu u kolica i s MM-om se uputila u "Šumoopskrbu". U borbu do istrebljenja. Mišjeg bandita koji se drznuo izgristi moje uspomene. Mišolovke uopće nisu imali. A bogami mi se nije lutalo nekoliko dana po gradu tražeći mišolovku. Otrovanu pšenicu nisam htjela. Što zbog psa, što zbog djece. Što zbog izgladnjelih ukućana. Pa sam kupila ljepak. Na upit što ću s tim, dobih besplatan savjet da isto namažem na nešto glatko tipa staklo, pločica, ali ne karton, i u sredinu stavim komadić ribe iz konzerve. To jako miriši, u stvari smrdi, pa ga miris privuče. Te se gospodin miš ulijepi.
Ti miševi uopće nisu zgodni. I tko bi ih poželio imat u kući. Ma sam vrag ga je donio u naš vrt. Trebali smo ga već onda zatuć. Utamanit. Zatrt mu trag. Udavit ga. Vodom ga utopit. I uopće nije simpatičan. Fuj - baš je - fuj. Brrrrrrrrrrr...
Dolaskom kući, uspavanog sina smjestili smo u krevet, MM se spustio u borilište i donio stare pločice, a ja sam se bacila na postavljanje zamki. Pritom sam osim po donesenim, ljepilo prosula i na podne pločice pa sam uhvatila Dobru Vilu. Koja ipak nije miš. Zatim smo krenuli u potragu za konzervama ribica. Toga u kući uvijek ima. Čak se kupuju nove, a stare se i dalje čuvaju. Otvorili smo konzervu tunjevine. No onda smo ipak odlučili da je tunjevina prefina i preskupa namirnica za lov na miša, i Dobra se Vila spustila u podrum. Te pronašla konzervu. Izvadila sam par komadićaka, postavila u sredinu pločica i klopka je bila spremna. Odnijela sam sve u podrum, postavila na nekoliko strateških točaka, a i na mjesto kutije u kojoj je obitavao prije negoli sam ga otkrila.
Tog sam dana nekoliko puta silazila u podrum, ali sam se uvijek vraćala razočarana. Već sam posumnjala u uspješnost svoje zamke.
Kod mojih na ručku objavili smo da imamo miša.
- Pa to znamo - rekla je mama.
- Ali sad je u podrumu. I pojeo je Lejin kombinezon. Štetočina jedna.
- ????? - mami su se samo uzdigle obrve.
- I kaj ste mu metli - pitao je tata.
- Ljepilo. I komadić sardine u sredinu. Veli čovjek da će se ulijepiti.
- A mi smo kod kuće malo prepržili špek, pa smo mu stavljali.
- Dobro, ak riba ne upali, budemo špek.
Prošlo je nekoliko dana. Kiše su pale još par puta. Šogorica je u podrumu ostavila par šlapa. Na pločicama. Ženski se živalj spuštao ispod zemlje samo u nužnoj potrebi. U podrum se više nije slijevala voda. Bar ne tako jako. No miš se još uvijek nije ulijepio.
Jednog dana, nakon što sam se vratila s neke trke, upita me Dobra Vila:
- Znaš kaj ima novoga?
- Ne - rekoh ja, no sluteći da je dobra vijest.
- Ulovio se gad. Uljepio se.
- Miš? Je l' stvarno? Uh, baš dobro. A di je sad? - upitam ja.
- U smeću. Bacila sam ga van. Ali i ja sam se ulijepila. Išla sam ga pokazat dedi.
- A di ste ga našli?
- Tamo na stelaži, gdje je kutija nekad stajala.
"Aha. Dakle ipak se vratio na mjesto zločina. Ha!" – instinkt Poirota radio je djelotvorno kao tika-taka.
Tad mi ga postade žao. Iako sam sve vrijeme strepila da ću ga baš ja naći. Da ću ga morat uzet i gledat onakvog mrtvog ulijepljenog s iskeženim zubima (ne znam zašto baš takva slika) i nosit ga van. Pokopat svečanim obredom dostojnim jednog glodavca. U susjedovom vrtu. Možda bih ga i djeci pokazala. Tko zna. Sve ovisi o tome kako bi izgledao.
Na početku je sve skupa izgledalo idilično. Mali slatki miš, koji nas je udostojio svojim prisustvom i izabrao naš vrt za svoj stan. Miš kao iz crtića. Naš Miki. Ma za poželit. No kako je život ipak stvarnost, a ne crtani film, ubrzo smo shvatili zašto miševi i ljudi ne mogu zajedno živjeti. Barem ne u gradu i u kući s pretrpanim podrumom. Te da opravdano pripada vrsti glodavaca koju ljudi smatraju štetočinama. Da smo možda bili seoski ljudi, ili pustolovi koji žive po pustopoljima, čisto bi si bili dobri - ali ovako. Uništili smo ga. Iz zgodnog miša pretvorio se u zvijer koju je trebalo satrti. A u stvari je bio uvijek isti miš. U potrazi za toplim domom i punim trbuhom pronašao si je obitavalište. Za koje je smatrao da bi bilo dostojno njega. Simpatična mlada gospođa koja na miševe gleda naklono i dječica koja bi se s njim mogla i poigrati. Tko zna što je miš sve mislio. Na kraju ga je ta ista sredila, i to samo zato što je prorupao jednu običnu, baš i ne ukusnu krpu, napravio malo nereda kakajući posvuda, te skočio na istu iz čistog straha. Jer ga je iz sna grubo prenula istresajući ga na pod. Pa neka joj. Barem je i njoj srce sišlo u pete. Načas. Od simpatične mlade gospođe pretvorila se u histeričnu. Nasmrt ga je preplašila svojim cičanjem u zatvorenoj akustičnoj sredini. Nije više mogao van. Neko su ga vrijeme pustili na miru, da samuje i uživa u slobodi. Prividnoj. A onda su ga sredili. Nesmiljeno. Nasmrt. I bacili ga van. U smeće. Čak mu niti dostojan pokop nisu organizirali, te ga pripratili na drugi svijet. Kakvi oholi ljudi. Kamo sreće da nikad u taj vrt nije ušao, da nije odlučio pronaći suho gnijezdo i obilje hrane. Ipak je išla zima.
Sad se dakle možemo vratiti na sam početak. Bio jednom jedan miš, ali više nije. Vrt je još uvijek tu. Nadam se samo da gospodin Miki nije bio - mišica Milica. I malo mi je žao. Što ipak nije završio u mišolovci, pa u krletki.
Neda Gobec (30.10.2002.)
